Razgovarala Jovanka Uljarević

Jovanka Uljarević: Teško mi je na samom početku zaobići činjenicu da poeziju pišeš jako dugo, ali tek poslednjih godina je i objavljuješ. Veoma brzo nakon višegodišnje tišine našla si se u brojnim značajnim časopisima za književnost ne samo sa prostora Ex YU, već i inostranim. Koji je bio stvaran razlog tolikog čekanja ili odlaganja početka predstavljanja sopstvenog rukopisa?

Danijela Kambasković-Sawers: Hej, ono što spolja možda liči na tišinu, unutar moje glave deluje kao poprilična buka :). Ma bio je to splet okolnosti. Prvo, trebalo je preživljavati u miloševićevskim godinama, što je u mom slučaju uključivalo višestruke migracije i rad na dobro plaćenim, ali beslovesnim poslovima van književne struke. Drugo, kompjuter mi je pun započetih dokumenata. Treće, izlazili su mi kritika i prepevi, zbog čega mi se pojačalo osećanje da je pisanje zanat a ne umetnost, odnosno stidljivost po pitanju govora sopstvenim glasom.

Onima koji me znaju ideja stidljivosti ne ide uz mene, ali to je zato, valjda, što sam rano naučila da je brbljanje puno efektniji način sakrivanja stvari od tišine. Petnaestak godina do februara 2004, kada sam po prvi put pokazala pesmičuljke, moje pisanje je bilo isključivo ormarskog karaktera. (Osim jedne pesme u petom razredu koja je dobila neku nagradu, mada je i nju moja profesorka poslala na konkurs). 2004., jedna draga drugarica opasno mi je zamerila kad su mi izašle prve stvari, ne toliko zato što nije znala da izlaze, nego što nije znala da pišem. Ali priča ipak ima srećan kraj, odnosno početak. Prolazim puno bolje nego Emily Dickinson, čije su sveščice našli u fioci tek kad je umrla. Gde ih je pažljivo ostavila da budu nađene.

Jovanka Uljarević: Kakav danas imaš osjećaj ili mišljenje o odnosu zanata i umjetnosti kada je o pisanju riječ? Da li je «zanatstvo» nešto kroz šta možemo samo pisanje kritika tumačiti, možemo li uopšte, ili je vezano i za pisanje poezije?

Danijela Kambasković-Sawers: Kritičar koji je i pesnik je jedno strašno biće: Dr Jackyll i Mr Hyde. To pitanje doživljavam marksistički, kao pitanje baze i nadgradnje. Bez zanata nema umetnosti. (Kao što bez inata nema zanata (I kao što pravila lepog ponašanja treba dobro poznavati da bi ih se moglo kršiti sa stilom.:)

Svesna sam da bi se sad moglo zaključiti da umetnost vidim kao nešto «više» od kritike. I to je naravno tako. Ali nije baš samo tako. To se lako može izvrnuti naglavce, pa umetnost posmatrati kao bazu, a kritiku kao nadgradnju. Evo kako: i poezija i kritika prikazuju (ili bi bar trebalo da prikazuju) ličnu istinu, ali sa različitim ciljem: cilj poetske istine je da izazove dejstvo emocije, a kritičke da izazove dejstvo razuma. Pitanje je samo, hoćemo li, kao renesansni filosofi, razum smatrati višom funkcijom od emocije, ili kao moderna, blazirana bića, sve podređivati emotivnom udaru na kome počiva dejstvo umetnosti. Ja se još nisam odlučila jesam li više renesansni filosof, ili moderno, blazirano biće :). Kad se uštoglim od kritičkog mišljenja, popijem napitak i izadje Mr Hyde
Sada to ovako doživljavam. Kritika je svetla, a poezija tamna. Kritika je pile s krompirom, a poezija (Lindt) čokolada. Kritika kafa, a poezija šampanjac. (Bilo bi tu još par mogućih analogija :). Odnos među njima nije isključiv, nego nadopunjujući. Svaka ima svoj trenutak. Zvuči jednostavno, ali sam taj dualizam tek nedavno sebi dozvolila, dok sam ga se ranije bojala.

Jovanka Uljarević: Ne čini li ti se nekada taj dualizam isuviše uopštavajućim i neodrživim, posebno ako ne zanemarimo da se svi dualizmi vremenom pokažu, bar su se do sada pokazivali, jednosmjernim ulicama koje ništa sem sopstvene učaurenosti ne odaju? Zašto bi za «ličnu istinu» trebalo biti mjesta ili joj biti mjesto u poeziji, kritici ili uopšte umjetnosti?

Danijela Kambasković-Sawers: Nikad mi se to ne čini. Naprotiv, čini mi se da se čitav svet sastoji od dualizama, i funkcioniše u njihovom pulsiranju. Kažeš «bar su se do sada pokazivali». Ma ko to? To se sigurno nije moj dualizam pokazivao. On ne voli da se pokazuje kao jednosmerna ulica, nego kao saobraćajna petlja na osam traka. Znam da ima onih koji tvrde da rade holistički, da koriste i emocije i ratio odjednom. Priznajem, evo, javno, da sam na nižem stupnju evolutivnog razvitka, da još nisam dostigla tajne celovite kreativnosti, i da ne ribam čokoladu po piletu s krompirima.
A «učaurenost» je negativna reč za koncept za koji se može naći i pozitivna, kao i za većinu koncepata. Rečima lako dajemo ton konceptima kakav želimo. E, ali učaurenost, reći ćeš ti, i pod drugim imenom isto bi mirisala. Možda… ali eto, učaurenost je jedna od retkih stvari kojih se nekako ne bojim. Navikla sam se. Ja čitam renesansne pesnike i živim u iseljeništvu, pomerena iz svog vremena i prostora. Odličan način da se čovek privikne na učaurenost kao način života, a da je u u isto vreme izgubi (opet dualizam).

A zašto bi za «ličnu istinu» trebalo biti mesta u poeziji? Mislim da je to jednostavno zato, što se lirska poezija piše zato da bi za tvoju ličnu istinu čitalac pomislio da je njegova, a čita zato da bi se svoja istina našla u tuđem pisanju. To ne znači da bi poezija trebalo da bude pražnjenje emocije, naprotiv: ona treba da izaziva pražnjenje emocije kod čitaoca. (Ovu poslednju rečenicu je već rekao T.S. Eliot, a ja ponavljam). A zašto lična istina u kritici? Zato što je veliko smaranje pisati, a ne slagati se sa sopstvenim esejem. Moguće je, ali je težina posla nesrazmerna ubedljivosti rezultata.

Jovanka Uljarević: Poslije ne dugog vremena poznavanja tebe, bilo privatno ili preko tvog književnog djelovanja, ono što ljudi povezuju s tobom jeste stalno pojavljivanje nečeg novog što do tada nijesu uopšte bliskim ti smatrali, niti su to mogli, a što ih pozitivno iznenadi. Poezija iz knjige «Atlantida», koja će uskoro biti i objavljena («Povelja», Kraljevo), ostavila je utisak da je takvo pisanje ono u čemu se ti ne samo odlično osjećaš i snalaziš, već i jedino s kojim uspostavljaš vidno prirodan odnos i postižeš zavidnu harmoniju. Ali, onda su počele da izlaze i tvoje priče, koje su potpuno isti efekat ostavile na čitaoce a koje se ne daju posmatrati kroz poeziju, kao ni obrnuto. Po tvojim ladicama se nalaze i rukopisi koji još nijesu objavljivani, a koji otkrivaju narednu dimenziju tvog stvaralaštva, ne baš lako uporedivu sa nama već poznatima. Ono što povezuje sve te rukopise jeste tvoja potpuna predanost i posvećenost bez izuzetka svima njima pojedinačno kao da jedini postoje. Tu su još prisutni i muzika i crtanje kao načini tvog izražavanja. Šta njih sve ujednjuje u tebi?

Danijela Kambasković-Sawers: Ma šta kažeš? Nepovezivo? E pa, to je zbunjivanje protivnika :). (Joj… nije lako biti s one strane kritičarskog durbina :). To je valjda zato što je ovaj svet toliko ludački bogat, da mi se čini da bi bilo grehota proći kroz njega, a ne pogledati ga dobro. Pa gledam što bolje mogu, a što vidim, kažem. (Kad stignem, onda i napišem.) Pa šta bude. A i poginula bih od dosade, da pišem sve jedno te isto. A i čitaoci bi.

Premda, kad bolje pogledaš, uprkos raznim izrazima, baš i pišem sve jedno te isto. Tu su uvek tri teme: ženskost (poetizovano ubeđenje da ženski glas, perspektiva i istina imaju legitimno mesto i u lirskom, i u narativnom izrazu); književna starina, naročito Srednji vek i Renesansa (bilo fikcionalizovani, bilo kao podtekst, ili pak kroz pokušaj primene elemenata njihovih poetika na savremeni izraz); i pobuna protiv većinskog stava (bilo iz perspektive odsustva, manjine ili neprilagođenosti).

Eto, vidiš, kako je jednostavno.

E nije nego Jer jednom «pušteno» delo pripada čitaocu, i hvala Bogu što je tako. Tako je daleko zanimljivije. Nedavno mi je prijatelj pisac našao neke uticaje koje, časna reč, nisam svesno unosila. Šta znam. Gotovo da me ubedio. Možda su se uvukli neopaženi.
Istina je i to za veveričarenje. Imam budžake, sveske i fajlove. U budžacima su ideje iz ormarske faze, koje treba tek da postanu rukopisi. U sveskama i fajlovima su početi rukopisi. (Sveske su, u stvari, isto što i fajlovi, ali iz doba pre 1993., kad sam stekla svoj prvi kompjuter.) Krenem ja preksinoć, ohrabrena poverenjem jednog e-šarmantnog beogradskog pisca (a ako budem vredna, i budućeg izdavača), u ekspediciju kopanja po kutiji u spremištu, u kojoj su ležali tašneni notesi koji sežu bar deset godina unazad. Šta sam sve našla! Zaboravljene događaje, ljude i njihove telefone iz četiri zemlje u kojima sam živela, dijete, beleške iz muzeja, snove, recepte, nacrte za haljine kod šnajderke, popa s bradom i Mađara s štapom. Umesto da pišem, ja rasprostrla po podu, pa čitam. Ko zna šta će od toga ispasti. A možda ništa ni ne ispadne. Čovek pokatkad pridaje više važnosti svojim sećanjima nego što ga ona imaju. Inspiracija mi treba, ali je se i bojim. Za priču od 12,000 karaktera treba mi otprilike osam dana neprekidnog rada od petnaestak sati dnevno, ako ću da je uradim kako ja volim. Ogroman posao, uglavnom po pitanju uklanjanja. Nemam uvek vremena za to.

Muzika i vizuelnost su genotipski i fenotipski pokloni od mojih roditelja, koji su oboje jaki umetnici u svojim oblastima. Morala sam da nađem neku «svoju» umetnost, što da ne uvredim ni jednog, što da me ne pojedu. Ali vreme teško isecam iz života. Ako me nisu pojeli roditelji, doktorat sigurno hoće. A tu su i beba, i muž, i tezge. Sve to volim. A opet, što kaže Olja Savičević u svom intervjuu s tobom, kad ne pišem, opsednuta sam nepisanjem, pa moram ponekad. Pevam s mene pa na uštap. Mrzelo me je da tražim bend po Ženevi, pa sam ga našla slučajno sada, mesec dana pred odlazak. Govorim sebi, na Balkanu je mojih 35 godina već duboka starost, pa je vreme da se smirim. A onda opet govorim sebi, ti nisi na Balkanu, a i deset godina si izgubila u ormaru. I tako u krug. Crtam samo svojoj maloj kćeri, mada bih volela da jednog dana napravim par dečjih knjiga. Dve iz 90-tih sam našla u gorepomenutoj kutiji sa starim notesima, šta ću s njima pojma nemam.

Sve u svemu, strašno uživam. Uživam što pišem, a i u tom novom, opojnom, polagackom osećaju spisateljske legitimnosti, daru koji se dobija samo od čitalaca. A koga se jako i plašim, jer mi je nepripadanje treba, kao jedna od tri glavne teme (vidi gore).

Eto, Jovanka. Možda je baš dualizam taj, koji sve to u meni ujedinjuje. Strah i težnja. Uživanje i umor. Jasnoća paradoksa. Ili je možda tako kod svih.

Ne znam, nisam svi.

Jovanka Uljarević: Maločas si pomenula pomjerenost iz svog vremena i prostora. Koje je naše vrijeme i koji je naš prostor po tebi? Šta treba da radimo, gdje da budemo, kako da se postavimo prema sebi, životu, umjetnosti da bismo bili «kao kod kuće»?

Danijela Kambasković-Sawers: Zanimljivo pitanje! Mada sam ja u jednom od prethodnih odgovora, rekavši «svoje vreme i prostor», mislila jednostavno na one u koje sam upala rođenjem. Ne znam, Jovanka, kako je to za druge. Što se mene tiče, ja se često setim Viljinog (Šekspirovog) citata iz Antonija i Kleopatre. Tu emigrant Antonije, u voljenom naručju, kaže: «Nek se Rim u Tibru istopi, i široki luk prostranog carstva padne: ovo je moj prostor, kraljevstva su glina.» Setim se i Frenkija (Petrarke), kad kaže da ima nameru da uzme kreč, kamen i drvo, i da gradi jezik. (Očito, kao kuću). To je prostor.

Što se vremena tiče, i tu mi opet stari pesnici padaju napamet. Zbog drevnosti oni se posmatraju kao neki polubogovi, ali treba se setiti da su i oni bili samo ljudi koji su nešto kao pisali, u egzilu, u uslovima bede ili nerazumevanja i neobrazovanosti publike, kao i političkih budalaština. Zvuči poznato?

Sa starim pesnicima stalno ćaskam, pa mi se ponekad učini da su oni stvarni i prisutni, a živi prijatelji, koje dugo ne viđam, zamišljeni i i davni. Previše se možda družim s mrtvima; teški su to ljudi, opsednuti sopstvenom prolaznošću. Stalno mi ponavljaju, recimo, da je važno je komunicirati sa «još nestvorenim očima» (Vilja), ili izazivati «sažaljenje kod čitaoca rođenog hiljadu godina od sad» (Frenki). Današnji pesnik ne bi smeo to tako glasno da kaže: ne bi bio/bila cool. Ono što me fascinira u celoj stvari to je to što je to njihovo busanje izraz nesigurnosti. Svi su umrli bez znanja o tome da li će im besmrtnost uspeti. A uspela je. Doduše, Frenki je dogurao tek do 700 godina. Ostaje na Viljinim «još nerođenim očima» da vide hoće li Frenki dostići hiljadarku, kako je želeo.

Jovanka Uljarević: Šta je sa danas živim pjesnicima? Da li u njima prepoznaješ misaono-emotivne «oslonce» i pokretače?

Danijela Kambasković-Sawers: Hvala ti što si mi postavila to pitanje, jer je moj dug živim pesnicima podjednako značajan, pošto ja nastajem kao rezultat susreta stare i nove reči u svojoj glavi.

Prvo, tu je moj dug onome što živi pesnici pišu. Fascinira me moderna preokupiranost čišćenjem forme i zgušnjavanjem sadržaja. Već dugo čitam i prevodim moderne pesnike, što anglofone na naški, što naše na engleski. A kad ljude prevodiš, onda im, u stvari, glumiš stil na drugom jeziku. Da bi to mogla, moraš da prostudiraš taj stil, a onda on neminovno na tebe negde utiče.

Dalje, kako sam, i kao iseljenik i kao useljenik, čardak ni kod kuće ni u Australiji, ustravljena od neobaveštenosti, opsesivni sam čitač pesničkih sajtova, foruma i publikacija, pa sam dosta dobro upoznata sa onim što ljudi rade. Ima toga što je popularno što ne volim, ima stvari koje ljudi urade jednom pa nikad više, ima ljudi koji se retko pojavljuju, ali ih ja čekam u zasedi. Ima ljudi kojima se divim, koji su pisali u najužasnijim mogućim uslovima u toku rata, ili u siromaštvu, ili usred učenja za ispite, nevezanih karijera ili ličnih tragedija. Oni na mene utiču snagom i plemenitošću.

A tu je i moj drugi dug živim pesnicima i piscima s kojima se e-družim, a to je dug ljubavi i zahvalnosti za njihovo misaono-emotivni oslonac i pokretaštvo, kako ti to lepo kažeš. Bez njih ne bi bilo nikog da me otkrije, da me čupa iz ormara, da me uključuje u tokove, da me ohrabri, izgrdi, ocrni, ispljuje, da me poveže s ljudima, da mi kaže šta ću naučiti kad još malo budem radila, da mi prepriča književne večeri na kojima nisam bila, da mi opiše uticaj mog pisanja na sebe, da sa mnom izgovara neizgovorivo. Na razne načine, dakle, bez živih pesnika ne bih postojala.

Kad sam već u kancelariji, hvala i tebi, Jovanka, i za ovaj intervju i za sve naše mnogobrojne i dragocene razgovore van njega.

Retorika

o
čuvaj se

žudnju tvoju žudim

pljuskam se
iz protivrečnog suda

mazno zatežem
mrežaste metafore

penjem se
razuzdanim redosledom

i zabačene glave
uskličnike ukucavam u prste

što su se po tastaturi
zaigrali
bez nadzora

o
čuvaj se

o glavi ti radim

argumentom potkožnim
u stanje ti se ubrizgavam

dramom te dražim
rečenicom bez krčmara

atribut-atentat

nož mi rimovani
nad tobom svetluca

glagolom glogovim
probošću te
noću na raskršću

Iz knjige «Atlantida»
Danijela Kambasković-Sawers