Razgovarala Jovanka Uljarević

Jovanka Uljarević: U vašoj poslednjoj knjizi, Život na razglednici, poezija je smještena između putopisa i eseja. Kakvo značenje oni imaju za poeziju?

Ana Ristović: Sastavljajući knjigu, jednostavno sam pošla od ideje međusobnog preplitanja žanrova i različitih pogleda na svet, tačnije, od ideje, da putopis i esej predstavljaju dva temeljno različita pogleda na svet, pokušaja da se on sagleda i razume. Putopisni pogled na svet je nešto površniji, on se zadržava na samom gledanju i upijanju viđenog, bez potrebe da se viđeno i kritički sagleda, promisli; za razliku od esejističkog pogleda koji svet promišlja, dopuštajući mislima da se kreću nepredviđenim rukavcima. Poezija je tu, u središtu knjige, kao žanr koji može sjedinjavati u sebi oba pristupa, kao ona koja istovremeno gleda svet, secira ga svojim istančanim okom, da bi stvorila nadogradnju, koju možemo imenovati nova, izmaštana ili oneobičena stvarnost. Dok se putopis u mojoj knjizi kreće predelima Švedske, i dok esej razmišlja o putovanju kao takvom, kao i o svima onim žiteljima naših balkanskih krajeva koji godinama nigde nisu putovali, poezija, obuhvaćena ciklusom pod nazivom »Sobne muve« se bavi uglavnom putovanjima kroz intimne prostore naše (moje) duše i svakodnevice koji se uvek menjaju, i za koje ne postoji povratna karta, već samo u jednom pravcu.

Jovanka Uljarević: Kako se dobija ta karta ili ko je onaj ko piše poeziju?

Ana Ristović: Tu kartu, za razliku od mnogih drugih za neke udaljenije destinacije, poseduje svako. A onaj ko piše poeziju nije niko poseban, isto je biće koje čini i mnoge druge stvari u svom životu. Možda je samo malo pažljiviji posmatrač, mada dobrih posmatrača ima svuda, a niko ih još nije proglasio za pesnike.

Jovanka Uljarević: Šta u vašoj poeziji pridobija posebnu pažnju i zavrijeđuje više nego do sada da bude kazano?

Ana Ristović: Od moje treće knjige, Zabave za dokone kćeri, pa i u ovoj poslednjoj, sve više me interesuje pokušaj da se u poeziju transponira prostor svakodnevice, da se opeva ono obično, svakidašnje. Pored toga, tu je i u mojim pesmama sve prisutniji svet unutrašnje intime, mogla bih reći i – emotivne. Ono što me ipak najviše interesuje je kako »pričati« u poeziji o svemu onom običnom, svakidašnjem, a ne zapasti u banalizaciju. Interesuje me taj izazovni rub, i veština kretanja po njemu.

Jovanka Uljarević: A prije treće knjige?

Ana Ristović: Gotovo svi pesnici na svojim počecima (u prvim knjigama) ne mogu a da ne odole zavodljivosti barokne razbarušenosti. Čini im se da u pesmu treba staviti sve; ukoliko su u poeziji skloni naraciji, čini se da se njihova narativnost preliva preko ruba, ukoliko posežu za deskripcijom, poezija počinje da im liči na kitnjastu jelku. Mene su, u početku, u prvoj knjizi Snovidna voda, ali i u drugoj Uže od peska, pre svega u poeziji interesovali bajkoviti »predeli« sušte imaginacije u kojima je bilo malo mesta za stvarnost; tačnije, ukoliko je moje lične, ili tuđe stvarnosti u poeziji tada bilo, bila je isključivo prelomljena kroz prizmu bajkovitog, raspričanog stiha, koji se trudio da pronikne iza »ogledala«. Kasnije je stvarnost sve više prodirala u moje stihove, kako sam shvatala da je sama stvarnost po sebi čudna, neverovatna i da poezija ne mora samo da izmišlja novo, već je dovoljno da oneobičava već poznato.

Jovanka Uljarević: Da li je uticao na sve to odnos modernog čitaoca prema poeziji i kakve on zahtjeve postavlja uopšte?

Ana Ristović: Danas, kao i uvek što je bilo, čitalaca poezije ima malo. Dok se proza može prilagođavati tržišnim zahtevima koji podrazumevaju laku probavljivost, i pri tom računati na određeni uspeh, poezija, čak i kada je “lako probavljiva” ostaje slabo čitana. Zbog toga, međutim, ne treba očajavati, besmisleno je. Nikada nisam, pišući, razmišljala o tome kako udovoljiti čitaocu, već kako reći nešto na pravi, jedinstven način. Najviše me raduje kada u moje knjige uspevaju da zarone i oni čitaoci koji nisu pesnici ili ljudi koji se profesionalno bave književnošću – oni su, naime, najiskreniji.

Jovanka Uljarević: Malo čitalaca a opet poezije sve više. Mora li pjesnik biti lično angažovaniji u predstavljanju sopstvenog djela ili je dovoljno da to prepusti slučaju (izdavaču, kritičarima, knjižarama…) sa sigurnošću da će ga čitaoci pronaći kad bi i sam to želio?

Ana Ristović: Ono što mi se danas čini važnim, kada je u pitanju predstavljanje književnosti u nas, jeste prepotrebna inovacija koja se tiče književnih večeri. Naime, na književnim večerima koje su prilično anahrone, pisac uglavnom ima ulogu neme statue, nekoga ko je, čini se, tu zalutao slučajno, dok glavnu ulogu preuzima kritičar koji govori o njegovom delu. Umesto toga, čini mi se da bi bilo mnogo korisnije, da na književnim večerima moderator (ili sam kritičar) preuzme ulogu osobe koja sa piscem/pesnikom razgovara o njegovoj knjizi, što bi omogućilo i uključenje publike, i svakako dinamizovalo načine na koje se predstavljaju jedna knjiga i njen autor. Kada me pitate za angažovanje samog pesnika oko predstavljanja sopstvenog dela, moram reći da je danas uglavnom sve na samim piscima, počevši od angažovanja oko promocije kao i potencijalnih prevoda na druge jezike i tome slično, ukoliko im, naravno, to ne omogući prethodno dobijena nagrada. Retki su izdavači koji se sami za to pobrinu.

Jovanka Uljarević: Čest kriterijum u naznačavanju razlika prisutnih u biću poezije danas je polnost. Kakav je vaš stav prema tome?

Ana Ristović: Iako je podela na žensko i muško pismo danas postala veoma popularna, smenivši neke druge, nekadašnje podele u poeziji i uopšte u literaturi, moram reći da osobu koja piše, u trenutku dok piše, doživljavam kao bespolno, odnosno izvanpolno biće. Postoje muški autori koji pišu ženskim pismom, postoje i ženske autorke koje pišu muškim pismom: u odgovarajuću fijoku stavljaju vas drugi. Čini mi se da je danas neke druge diktate smenio diktat polnosti, tačnije rodnosti. Nedavno sam u razgovoru sa jednim američkim pesnikom saznala da se u Americi na svaku knjigu stavlja određena nalepnica sa natpisom koji knjigu, putem malog marketinškog trika, svrstava u određeni kod. I tako na primer, na knjigama poezije piše: “Womens poetry”, “Lesbian poetry”, “Gay poetry”, “Afroamerican poetry”, i tome slično, što je samo jedan oblik getoizacije pod maskom tzv. “demokratizacije” literature i pogleda na svet. Ostaje mi onda samo da se upitam, šta bi rekao Kavafi, kada bi na njegovu knjigu nalepili nalepnicu “Gay poetry”? Ili, šta bi rekao bilo koji drugi pesnik ili pesnikinja, čija poezija, svojim kvalitetom prevazilazi bilo kakve podele na ovo, ono ili neko treće pismo? Razlika ima svakako mnogo više nego što nam to nameće danas i uvek prisutna terminologija, i dobro je što je tako.

Jovanka Uljarević: Ako bi se od vas zatražilo da nešto poručite onima koji tek počinju pisati kako bi glasila vaša poruka?

Ana Ristović: Danas je mladim pesnicima koji tek počinju da pišu mnogo teže nego nama, nešto starijima, koji smo počinjali devedesetih. Naime, nekada je bilo mnogo lakše objaviti prvu knjigu, s obzirom da je postojalo nekoliko konkursa na koje se mogao poslati prvi rukopis. Osim toga, postojalo je i mnogo više književnih časopisa koji su omogućavali redovno objavljivanje najnovije pesničke produkcije. Nekada je, na primer, u Srbiji, časopis “Reč” (i pre njega “Književna reč”) predstavljao upravo takvo jezgro. Jedino što bih mogla da im poručim je, da pesnik samog sebe proverava, iz knjige u knjigu, i da, ukoliko je dobar, uvek ima osećaj da se nalazi na početku.