(iz knjige SLAJDOVI; Povelja; Kraljevo, 2004)

Posle šesnaest godina
Šetao sam u proleće kroz šumu.
Razvijanje listova i trava.
Zvončići šumski,
bledi, ljubičasti, lila.
Nervi što žive u parnom ritmu.
I svaki taj trzaj pod kožom
sam imao.

Ushićenje tim nečim,
u njihovom i mom postojanju.
Čaplje,
lastin rep,
dim iz dalekog izletišta.
Automobil u ravnici,
brujanje motora.

Napredovanje zelenog lišća.
Oplodnja žutih cvetova.

Kretao sam se dalje.
Paukove mreže između grana,
zapuštena staza,
let topolovog semena.

Lak i uvećan.
Potrčao sam, prepoznavši:
život se prenosi velikom brzinom
u nepostojanje.
U tom smeru.

Usamljenost mi je delila ponešto.

To nije bila odluka,
već neznatno nastojanje.

Mnogo puta ponovio sam to.
Nalazio suve šumske jabuke
debele, grube kože,
pocrnele od nestajanja.
Vikao sam
i glas mi se
prijateljski vraćao.