Iz knjige “Pesme iz autobusa”; Rad; Beograd, 2005.

San semenkara

Prispe li s neba još šta od žute boje
krajem meseca i u oktobru
na splet bundeva raštrkanih u kukuruzu
koje se čvrsto drže za sisu
i s mladim Mesecom piju rosu,
vešto kao oni što iza ponoći stižu
u pubertetu i neiskusne vile,
biće semenja za sva iskušenja,
uzeta redom od uškopljenja, štucanja
i okljaštrenja, s kraja ulica, tramvaja
i pešačenja, pa ispuštena kao ljuske i mrvice
za sitne ptice: vrapce i senice. Sve drugo,
preostalo od zlovolje i lenčarenja,
plodova semenja i bundeva snenih,
biće pripisano iz neke zgode
navijačima uz gradski derbi,
sasitnjeno i samleveno između jezika i zuba,
da kroz jednjak prođe,
ako je od iste vreže.

Kalendar

Ako kalendar do proleća nastavi u istom kursu
da se šali sa ovim mlakim vetrom,
ta izdaja meka, sa bojama što naspram stakla
hlape i postaju fleke,
ostaće i dalje pravo, kao neka bezimena veza,
isceljenog osmeha, s rupicom na licu,
saglasna sa svim stanjima u kući, ali i onim
spolja, polukrivim i nepokolebljivim.
Pa kao još ponečemu dune
da se tome više ne može odupreti,
onda i groznica ova može postati isto,
šala što razdvaja doba, ili samo jeza,
koju bi neki drugi dašak, s nostalgijom ovom,
mimo onog u sebi što bi se odreklo tri puta
i pokorilo mrazu bez kolebanja,
mogao da promeni opčinjenošću novom.
I da ne likuje posle toga.

Sa retrovizora

Na retrovizoru prigradskog autobusa,
dok vozač traži rešenja u saobraćaju
a vozila pretičući se i prestrojavajući
smenjuju kao na ekranu auto pijace,
pred prvim kosim zracima sunca
iz najdalje tačke ukaže se kamionet
sa konjem u prikolici,
čiji je pravac možda i hipodrom.
Držeći se jedne kolone i tempa,
u krupni plan se potom kao eksplozija
pojavljuje žuta griva a onda odlučno
i čelo … Potomak onog ždrepca
dakle, koji je nekad izgubio trku
sa zmijurinom u steli, došao
da sa sličnim takmacem oproba prsa?