U beogradskim “Večernjim novostima” objavljen je razgovor sa predsednikom Srpskog bibliofilskog društva V. Stojančevim, koji je u jednom spomenaru otkrio, najverovatnije, do sada nepoznatu pesmu Vladislava Petkovića Disa, napisanu 1908. godine. Pesma “Lepota” već na prvi pogled pokazuje prepoznatljive odlike Disovog jezika, stila i motiva.

LEPOTA

Da l’ se ova bajka u istini zbila
Tamo, gde već nema ni ruina starih,
Gde noć zaborava sve je dosad skrila
Osim nje, što ide sa nestalih stvari
Uz oblik vetrova i govor dubrava,
Kao duh umrlih preko naših glava?

Il’ je ova bajka ne iz ovog doba,
ne iz zemlje naše, već sa zvezde neke,
Koja danas nema ni traga ni groba,
Dok Danica čuva spomene daleke,
Kao mašta ljudska, što jedina javlja
Ono što je bilo, što se ne obnavlja?

Ne znam o tom, ne znam. Al’ kad pada veče
Na crveno sunce i dan k’o dim beo,
Kad iz svakog kutka noć crna poteče
I pritisne pogled, nebo, vidik ceo
Znam, da čujem tada, da mi neka struja
Nosi mrtve reči i pesme slavuja.

Nosi mrtve reči. Ja osećam tada,
Da mrak mene gleda ispunjen očima
Onih koji neće zaspati nikada,
A od kojih duša često se otima;
Da mrak mene gleda sa izrazom sviju
Umrlih oblaka i mrtvih očiju.

Čini mi se da se otvaraju vrata
Na grobnici sveta, zaspalih zemalja,
Da ustaju dani iz pomrlih sata
I da mrtvo vreme mirno se pomalja:
Vidim jednu zvezdu u obmani više,
Slušam kako prošlost tišinom miriše.

Vidim jednu zvezdu i kraj njenog doba,
Jednu moćnu senku što lagano kruži
Nad minulom zvezdom kao uzdah groba:
Možda na taj način za njom mrtvom tuži,
Il’ tu za to stoji, da nejasno, takvo,
Kaže što je bilo nekada i davno.

Kaže što je bilo. I ja slušam tako,
Smrt lagano ide, osvaja planetu,
Gasi ceo život neumitno tako
Ko pobeda večna, i u celom svetu
Njen se korak čuje: sve ispuni sobom
I zavlada zemnom i pokori grobom.

Originalni tekst potražite na adresi.

http://www.novosti.co.yu/code/navigate.php?Id=12&status=jedna&vest=120605&datum=2008-05-06