(iz knjige “Okrilje”; Glas srpski; Banja Luka, 2001.)

NOVI STANAR

Novi stanar uselio se u moj stih
i tamo otvorio devet očiju.
Sad sve vidi, i sve o meni zna.

Crno je njegovo znanje, tamne namere.
Jer, sve nešto krišom zapisuje,
i sam sebe po zažarenom čelu udara.

STRAŠAN DOŽIVLJAJ

Seo sam na klupu u parku
pored nepoznate osobe,
i nisam znao kako da počnem razgovor.
Samo me obli hladan znoj;
zakolutam očima, zamahnem rukama
kao da ću da ustanem
i krenem nekud za svojim poslom.
Ali, sve beše uzalud,
sva ta nazovi priprema za polazak.
I sve tako, dok onaj ne ustade,
pogleda me i ode,
podižući okovratni, šepajući.

MALO SU MI DOSAĐIVALI

Malo su mi dosađivali,
ali sad znam ko su.
Oni su pristalice kostur-kolovođe.
Oni jedu sa trulih trpeza;
oni piju iz gubavih čaša.
Blago tebi koji si daleko, za bregovima.
Ne slušaš skotova pisku i stenjanje.
Blago tvojoj duši, koja leti, koja peva.

URBANA KIŠA

Daleko odavde, u drugom delu grada,
kiša pada iz zemlje i kamene ptice
uzleću. Mene, u bedi ležećeg,
sto ljutih muka satire. Grčevi moji
strele bi preko krovova odapinjali,
prema oblacima, snovima vodenim.
Ali, sve dok ne odem na večni počin,
nikome ništa neću uzvratiti, reći,
jer sveti mi se strašno sve što
kažem. Reči me tuku. Pomisli bičuju.
Malene snage, zguren, u kap se savijam.