(iz knjige MESTA; Kraljevo, 2004.)

Od jutra lampa u sobi
pomračuje dnevnu svetlost proleća.
Stara ispranost, nervna tromost
i neka glupa lakoća udova,
na početku rimske godine.
Utroba gori, traži svežu hranu.
Boje još nisu intenzivne kao u leto.

Otegao se dan, kao poker penzionera.
Ono što je sinoć poraslo
Otpalo je jutros sa starog duda.
Iz neke katastrofe uvek polazimo.

Nemam smelosti da očekujem više
od neodređenog broja godina
i neviđenih nebesa koja dolaze sa njima.
To je moj san, ni dobar ni loš film.

Ali ponekad, kao sinoć, kada me ozari
lepota istinitih reči
i telo oslabi kao da ga duša napušta,
glava se sama podigne i zahvaljuje;
što mogu uvek da se vratim razumu,
drugoj pesmi, novom čeličenju.

Pa kako sad, dragi Miloše,
da u pesmi ne pišemo o samoj poeziji,
daru nevinosti, čudu kasnih sati,
koje nas čuva da se u besu nezadovoljstva,
što prijatelj slaga i ne dođe
i vino osta neotvoreno,
ne srozamo u samosažaljenju,
i gordošću ne uzdignemo previsoko.