(iz knjige ŽIVETI NA MODERAN I UMRETI NA STARINSKI NAČIN; “Povelja”; Kraljevo, 2004.)

Spokojan, zastrašujuće spokojan,
otvaram konzervu piva. Sećam se
kako sam se jednom, na Novom Zelandu,
dok je sunce na jedne urlalo, a
drugima šaputalo,
razbesneo i pobacao neotvorene
konzerve tog napitka
od ječma, sporosti, hmelja i žurbe
u neuporediv novozelandski pejzaž.
Malo posle sam ih, u oštroj travi,
tražio i pronašao:
sve osim jedne.

Bliska prošlost se prema dalekoj odnosi
kao leš sa kriglom u šaci prema
sketelu s kriglom:
prva je užasna, a druga smešna.
Ove noći (potpuno
lišene znamenja),
ove noći (u
znaku okamenjene žive),
trošim kanadsko pivo.

Konzervu sam dugo birao:
tražio sam onu koja mi pripada sudbinski,
onu čija sadržina ne samo da ima ukus
piva iz one nid nađene konzerve,
nego i volšebno poništava razliku
između Novog Zelanda i
mog sećanja na nj.
Na kraju sam, umesto te,
kupio onu najhladniju
od vrste piva s najvećim
procentom alkohola).

Kanađanin se smeje novozelandskom akcentu,
a Novozelanđanin kanadskom.
Da mi se ni jedan ni drugi
ne bi smejali, ja
ne govorim, ja pevam:
pivo treba da zasluži i onaj
ko sudbinu ne zaslužuje -
leš i skelet s praznim kriglama
veseliji su od leša i skeleta s punim.

Želim da dovršim konzervu. (Da bih
predupredio razočarenja
eventualnim nesupesima,
ambicije sam sveo na minimum.
Kao rezultat – ja sam
uspešan čovek.)

Ne znam da li volim Pacifik.