Iz knjige “Bore i brazgotine”; Filip Višnjić; Beograd, 2005.

DOŠAVŠI ODNEKUD

Došavši odnekud
Sad smo samo inje
Praiskonska belina studi
Što kroz granje crno svetluca

Iščezla toplota iz naših tela
Sad je gusta polarna svetlost
Što bespućem luta

Iako privid tek
Često za njom posegnu lakoverni i
Pohlepni

Zatečeni, povlače se naglo
Kao da su sopstvenu dušu, odbeglu, takli

OLUPINE

Krenusmo skoro po dužnosti
Nesvesni da kroz prozore koje u žurbi zatvaramo
Poslednji put gledamo susedna dvorišta

Sunce je zalazilo
A mi izlazili na drumove bledi od neizvesnosti
Senke su nam prestizale olovne korake
Nikad brže nije silazila tama

Sunce je zašlo
A izašao mesec
Čitavu noć nas je pratio prema istoku
Prelazeći reku u vodi smo zagledali svetleća nebesa
Po kojima su plovile naše olupine

U samrtnoj tišini, kroz fosfornu izmaglicu
Opraštali smo se zagledajući jedni drugima lica
Zgužvana u prazninu, savršeni oblik iščeznuća
A iznad nas su u rojevima umirale zvezde

VRATA

Biti zatočenik izabranog izgnanstva
Svakodnevno otvarati vrata
Koja se zatvaraju samo
Da bi prikrila nove zablude

Ponekad ih zalupiti silovito
Ne bi li sa treskom
Nestala opsednutost srsima
Što nas prožimaju uzdrhtale

U pustoši koja je ispruženi dlan
Izvesno je samo čekanje
I privid smirenosti
Pred kojom uzmičemo
Smežurani

Osim nezdravog smeha
Kroz koji sahne trag suza
Ovde nema šta da se provetri