Iz knjige “Žablji med”; Književna opština Vršac, 2005.

BUKUREŠT

Možeš li da zamisliš mrtvu prirodu sa
ribom na srebrnom tanjiru, i belom
hrizantemom pobodenom u ribino oko (i
malim naprstkom kraj tanjira u kome je
ribina krv, a možda samo sok od kupina)?

Možeš li da učiniš da nijedna kuća
ne bude viša od dvostruke širine ulice
da bi sunčeva svetlost nesmetano mogla
do njenog kraja (i prozora u kome se kao u
mutnom opalnom zrncetu nazire lice)?

Možeš li da prepoznaš bledolikog čoveka
na trgu kraj jedne od crkava, prodavca cveća
kratkih brčća u kojima blešte sede dlake,
sa travkom između blistavih zuba (drvene
ruke koja i iz blizine neobično liči na pravu)?

ŠEPRTLJA! ŠEPRTLJA!

Kao i ti, i ja uživam u treperenju
breza u smiraj dana; u beskraju mora
nad čijim licem lebde galebovi;

desi mi se da tek procvalom voću pošaljem
pod okriljem noći podmukao prolećni mraz, ali,
zauzvrat, zacelim detetu slomljenu kost,

ili nekom starcu dodam godinu, dve. Potom
vratim se motrenju tigra dok svetog majmuna
jede, i majmunov prazni zamišljam grobić.

Ponekad stvorim Baha. Ali, to je zaista retko.
A sneg veje u mojoj sobi, mada ni to nije baš
često. Još veća retkost je mala žena, koja broji moje misli.

Imena cveća su ništa, i sunce je ništa, kao i
uzica na kojoj ga držiš. Ponekad, umoran sam,
toliko da je i neverica istinski napor. Ali,

noćas, kad svako drvo ima vlastiti Mesec,
u glavi mi je poveliki naum, i ne nazivaj me
šeprtljom, mogao bih da te pretvorim u zeca!

SMEŠNA KRZNENA KAPICA

zamkar

Ponekad čuje se plač
iz njegove sobe: jeca u snu.

Sanja petogodišnju devojčicu koja sanja
mačku koja se prikrada kutiji u
kojoj spava beli zec koga će na poklon
dobiti dvadeset godina kasnije od
čoveka o kome ne zna ništa jer
odveć je mala da bi zavirila u
zečev san u kojem sedi taj koji će doći
i smeje se po čitav dan
vrteći u šakama smešnu
kapicu od mačjeg krzna.

(O onom koji je ovo pričao: u trenu
kad ga je izobličio smeh ga je okamenio.

O onoj koja je ovo slušala: toliko se
smejala da joj je spao prsten.)