Iz knjige “Crna pomorandža”; Rad; Beograd, 2004.

PLOVIDBA

Dosad sam samo zamišljao plovidbu,
a sad ću se stvarno ukrcati na brod,
sad ću jednostavno isploviti iz luke.

Izložiću se fijukanju ledenih vetrova,
golemim talasima i čudima Atlantika.
Oslobodiću se maštarija i sanjarenja.

Napustiću sve jednolično i beskrvno.
Odbaciću svu jalovost zamišljanja.
Disaću kao životinja, biću mornar.

Počeću zaista vešto da skačem i petljam
oko brodske snasti i čvorova konopaca.
I rasplićem sve što je davno zamršeno.

Evo me, iskusni mudri morski vukovi,
siroče sam, na kopnu nikom potrebno.
Neka me zato usvoji ustalasani okean.

Primite me, kapetani najduže plovidbe,
menjam suvu dosadu zemaljske izvesnosti
za beskraj uzbudljive neizvesnosti vode.

Primite me, vi što klizite plavetnilom,
vi koji ste sve dalje od prve nevine luke,
primite me da pobedim strah i da se nadam.

VELIKO PLAVO

Tu je so daleko od suve beline.
To je carstvo planktona i kitova
što uvek zapljuskuje obale tmine.

U tome bih nestao kao u mraku dan.
To mi je pred očima i nije nikakav san.
Spaja me sa ljudima i drevnim vatrama.

Spaja me sa ribljim mrestom
i ćutanjem grenlandskog leda
što ga sivo nebo samo gleda.

I kad me plavim sa svima spoji,
zapenušaće se, rasrditi i uzburkati
jer tako milione svojih godina broji.

NARANDŽASTO MLEKO

Iz tvojih pomorandži navire
Kao pod oštricama pandži.

Mlaz po mlaz navire
Narandžasto mleko.

Mleko je tvoja radost,
Mleko je tvoja svetlost.

Ono nas je nahranilo
Kao živo meso kost.

Ali dosta je mleka narandžastoga,
Dosta je mleka pomorandžinoga!

Sad belo brizgajte, put ka pepelu da obasjate,
Nad bezdanom da podignete poslednji most.