Iz zbirke “Romantizam”; Narodna knjiga / Alfa; Beograd, 2005.

I DOĐE VREME OBMANA

U tom kutku tako čudesno van sebe, s namerom
da nešto bude osvedočeno; lelujave misli, u tek
počišćenoj praznini. Srce spakovano u
devojačku kutijicu, dok pomalo oseća da
tu i ne pripada, a sasvim ide, uz nežne boje,
veru da jeste, svoje. I eto, tu te tražim. S
čudesnom namerom van sebe, da izađem na crtu -
kako vreme odmiče, više sebi nego tebi;
u senovitom delu misli.
Iz zasede, u senci svih nada, iz kutijice izbija
sumnja, umesto starinskog sata, tako narasta.
I dođe vreme obmana.
Lako prebivam u tom stanju, još malo pa
prirodnom (mada ne volim tu reč), voda kaplje iz
susednih prostorija, čini razmeđe sećanja,
tajanstvenog kretanja dok me sedamnaesti pout ne
dovede do istog mesta – predvorja kutijice. Srce
zna zaista sve odgovore – obloge obmane,
obamrlost spavanja.
Pomislim kako pejzaž može da oboji i obmanu -
Ispražnjene su fioke, pa preturam po sitnicama:
zamršen konac, zalutale igle – svaka ubode!

SLUTNJA ZIME

Polako, leto se završavalo pljuskom kiše
J. Hristić

Uvek, na kraju, mora biti taj pljusak.
Zamišljea međa između lakoće i ozbiljnog -
Završili smo svoja putovanja,
željni sunca i igre – svega!
Još jedno leto iza nas, i more,
veliki sentiment, u kojem bi se mogli udaviti.

Napuštali smo naše zimske kaveze, kao
obavezu održavanja plamena u peći,
drhtavicu smetova, svet u snu.

Završili smo s pejzažima, kroz prozor
autobusi u suncu, svetlucavoj vodi zalaska.
Dok putem isplovljavamo
ka dobrim starim sobama vidim nestvarni su…

Gradovi, kao preslikani, na vodi.
U noći, dok duša spava otvorenih očiju.
Gradove u kojima smo mogli poživeti,
daleko od svojih, vraćajući se sebi.
Isprali nakupljenu kišnicu otrova.
Na trenutak odložili maske.

Patetia roni iz vozačevog kasetofona,
ka zavičaju.
U istoj sobi počeli, u istoj okončaćemo,
S ponovnom slutnjom zime.
Prosećajući se lakoće,
stvarnosti svojih udova…
U senovitom kutu sobe ta maska čeka.

KONTINENT ODSUSTVA

Epitaf

… ovo je ničija zemlja, neutralan prostor.
Mesto uživanja. Iluzije. Praznih čaša,
ispijenih do dna – kao koje. Dobrodošle senke
bivših stvari, pojedenog, popijenog -
čarobnog i obmanutih. Nekadašnje prisustvo
gori još samo na usnama, dok se sriče, jedva izriče.
Izmiče sasvim od naših tela,
tekućina razloženih u paru na malteru.

… tamo je duh, i misao oštra kao zima
na kontinentu odsustva. Tamo je gorčina nezrelog,
i talog zrelog; raspadnutog.

Ni toliko.