Razgovarao Saša Jelenković

S.J:
Tvoja knjiga počinje stihovima: ,,neizvesno nomadstvo predaka,/potonulo u život priobalja”, jednim potpuno Remboovski intoniranim iskazom, koji ne ostavlja mnogo prostora za nedoumice – Drevni dečak je knjiga nomadskog senzibiliteta. Nomadstvo u umetnosti i mogućnost usidrenja?

I.V:
Nomadstvo kao jedina moguća egzistencija, životna, pesnička, jezička. Nije samo umetnikovo to pomeranje po tačkama, nepravilno razmeštenim, haotično ucrtanim tačkama koje spojene mogu da pruže znakovit crtež. Crtež kao tekst. Čitljiva šara slučaja. ,,Neizvesno nomadstvo” i ,,život priobalja” sučeljene su metafora ove knjige, metafore onoga što se skriveno otkriva u tekstu drevnog dečaka. Kao i nomadstvo nepomičnih, vekovima nepomičnih, ono što ponekad nazivam ,,sobnim nomadizmom”.

Nomadski senzibilitet je nomadstvo biblioteke. Nomadstvo koje putujući, čergareći, prolazeći mimo, ponekad i koračajući unazad, vidi sve same metamorfoze, bivajući i samo njima podvrgnuto i njima žrtvovano. Mogućnost usidrenja neizvesno je sidro jezika potonulo u priobalju tumačenja.

S.J:
Kako iscrtati stazu kroz poeziju, kako odrediti mesta odmora, tačke oslonca, najzad, kako smisliti merni instrument za gravitaciju rečenice? Da li je pesnik geometar, kormilar, ili tek putnik vođen (ne)sigurnom rukom Drugog koji je prisutan i odsutan, u isti mah?

I.V:
Ruka Drugog i nesigurnost u tekstu, tekst Drugog i nesigurnost ruke, tačka oslonca kao bela tačka u moru snega. Kormilar barke antičkih naslaga i nasleđa, kafkijanski geometar zalutao u zebnjama, putnik ispred kojeg ide njegova senka, sve je to onaj koji gradi sopstveni jezik, podiže kulu, na tavanici ispisuje citate, ucrtava vrtne staze, sadi listove svog kupusa. Odgovor na ova pitanja predočava se uvek u samom trenutku pisanja, posle kojeg uvek iščili njegova jasnost.

S.J:
U svojoj poeziji tematizuješ odnos prema jeziku: na mrtvim se jezicima sanja, govorom se udaljavaju bliski predmeti, govor je postao dozivanje zidova pećine… Koliko si puta pomislila na mogućnost da ti jezik može postati tesan, pošto su ’sve priče zaposele svoje jezike’? Da li je nešto preostalo?

I.V:
Ti dobro znaš ono što ostaje, šta o tome govore pesnici, šta o tome govoriš i ti sam. Uvek obnavljani sezibilitet ,,Hleba i vina”. Svako pisanje mora stići do tačke kada će se prelomiti u autorefleksiju, zagledati se u sopstveni pupak. Plodonosno. Jezik je nesaglediva životinja koju krotimo, himerično skrojena, prekratka i preduga postelja istovremeno. Da, sve su priče zaposele svoje jezike i ostaju nam snovi na mrtvim jezicima. Tako istinski osećam. Ali to osećanje ne rađa melanholiju. Ono, naprotiv, rađa plodove. Makar oni bili i gorki, ,,sanjajući o slasti”.

S.J:
Pisati poeziju, znači li to očvrsnuti u sebi samom, ili sebe slomiti da bi se nazvalo Drugim?

I.V:
U ovom izboru koji mi nudiš, u tom ili/ili, opredeljujem se u prvi mah za drugu mogućnost, ali druga ne ide bez prve. Ili, kako to kaže naš filozof: srce je uvek već slomljeno. Pitam se da li znam šta znači pisati poeziju (stalno presađivati srce?). Znam samo šta je značilo i kako se rađalo značenje pišući Drevnog dečaka. Pišući drevnog dečaka.

Paradoks antinomija u samom je srcu pisanja, čak dotle da pišući knjigu poezije kažem da pišem eseje ili pravim skicu doktorske teze o Montenju. Ime poezije dolazi kasnije, i priznajem, zbližila sam se sa tim imenom.

S.J:
Gde se skriva Drevni dečak. Da li on čuva ili je uvek već čuvan?

I.V:
Metafora hesperidskog čuvanja plodova u ,,Ostrvu Hesperida”, u ,,Dodatku Drevnom dečaku” daje kontrapunkt onoj značenjskoj struji koja za drevnog dečaka prišiva značenja rođenog, uvek u rađanju, čuvanog i oblikovanog. Plod iskušenja i dara. Skriven u tekstu, naravno u tekstu kojim je otkriven i dat, darovan, u kom sintagma ,,drevni dečak” ne postoji ni na jednom mestu osim u naslovu.

Ono što bi se još o njemu moglo reći, čitati i tumačiti, skriva se iza velova aluzija, citata, polucitata i pseudocitata, tako da se postepeno i iz raznih uglova otkriva njegova mnogostruka priroda, sve maske koje može da nosi to lice, sve crte koje u neprestanom vibriranju dodaju nove odraze tom profilu, toj figuri.

Uvek već čuvani postaje najbudniji čuvar.