КИШA

Просула се по крововима,
клизи низ црепове,
потопиће нам башту,
киша
са рукама давитеља.

Бирам стару барку,
у њу пакујем сав иметак –
нешто мало песама, пенкало и цигарете.
Уздам се у интуицију прамца
домишљатијег од насртљиве воде.

Чујем,
све је гласније радовање свиња:
из блата им
њушке расту!

ПОЗОРИШТЕ

Упамтио сам талас
који је однео мрежу
пуну ситне рибе.

Упамтио сам то небо
над Дунавом,
модро као масница
на оку јуноше.

И страх просут
пред олтар цркве,
несан платана над
празним окном,
осиромашени уранијум
што плоди се у
првим пољупцима,
упамтио сам.

Смедерево,
у врбама нам вијоре душе,
и проклета Јерина
ћути
у том позоришту.

СЛЕПИЛО

Пуна су ти уста мрака,
таме наопаке,
док испредаш о јутру,
о младости света.
Из заседе речи гризеш, убијаш.
Ништа не видим,
иако сам очи отворио широм,
до ивице ризика
да се откотрљају низ страх,
низ неверовање.

Шта те куражи
ти,
што светло гасиш
на крају тунела
и слепило нам множиш?

КОВЕРАТ, ГЛАВА

Коверат је заметак главе
са слабих рамена,
развија се у излизаној,
свевременој торби:
расте нос, расту зуби,
буја густа коса,
окице пребирају по преградама.
Уши броје, уз такт ципела,
стрми степеник по степеник.
Потом,
зашкрипе врата
и глас наручиоца,
у тамном оделу.

БУДИШ СЕ

Будиш се,
наручујеш кафу
с мало шећера,
подсећаш ме на штркљаву
палму са будванске ривијере
која је одсањала
морске псе.
Чујем иза врата купатила
туш, хладиш знамења –
груди, пупак, нежне прсте.
Излазиш, намигујеш, захваљујеш
на постављеном столу.
Припаљујем цигарету,
из фотеље те гледам, искоса,
врх носа ти се благо повија
при сваком залогају.
Из те перспективе волим те
одавде до вечности
и натраг,
та љубав подсећа ме
на савршен облик
свежих јабука на креденцу.

ПИСМО

Ја не знам ништа о смрти,
под сенком твојом живот
мој
од силног сунца,
од грубе кише
покривен.
Пешчани сат показује време,
али то други неко чита,
неко близак виру збиље.
Ја исписујем вечност
твојим неваљалим загрљајима,
то писмо дешифрује једино
лудак,
сличан мени,
сличан теби,
винут под крилце –
анђела.

БЕЛИСА

Белиса рецитује,
млад месец зари јој
усхит,
увире у бестидност
акцента.

Стихови класика
јесу њене дојке,
које могу да онесвесте
далеку тачку свемира.

Белиса, Белиса рецитује,
Дом културе се претвара
у брод
и онај ко не пати од
морске болести
може јасно да види
како лирски субјект,
понад наших глава,
отпоздравља обрвама.

НЕКОЛИКО СТИХОВА ИЗ АВГУСТА

Август је несносан,
муве су појеле облаке,
експерименталну поезију
комадају мачке.

Багдад је далеко,
али његов барут је ту,
завучен у ноздрве.

Ми смо на савршено
паралелним друмовима.
Лица су нам исти пол
магнета.

Слутим:
драма неће бити у томе.