Iz knjige „Usputna stanica“; Braničevo; Požarevac, 2005.

REKA

Šta da rade oni u čijim
rodnim mestima ne protiče
ni jedna reka.

Niti ima nagoveštaja da je
ikada i proticala.

Pisanih izvora nema,
nema ni legendi,
ni priča o nekom vilinskom radu
da se to i to mesto oneobiči
ili mu se udahne duh vode.

Pa ni u široj okolini, bar
na dan hoda da se
pomoli neki potočić.

Ili da se nekome pričini
žuborenje.
Ovde ni mesec ne pruža nikakve
iluzije leskanja, bleska.

Moraju sve da izmisle:

da bude dosadna žega,
pa da se spuste sa pritisnutog neba
na njene obale.
Žuborili bi i romorili
osećaji da se nešto, eto, događa,
i da se događaji nižu, a eto,
ta voda da je mesto na kome se ta razmena
obavlja.

USPUTNA STANICA

Postoji kao metafora u knjigama
za one koji još uvek čitaju knjige.
Ona je prečica do iznenadnog otkrića
i dug predah do narednog odredišta.

Možeš ga u njoj nacrtati dok čekaš.
Dozvoljeno ti je da je zamišljaš
ograničen samo sopstvenim mogućnostima,

da ispisuješ po praznoj hartiji
linije koje će svedočiti da je
naredno mesto neuporedivo bolje.

Da je uređeno po meri i ukusu koji su
prijatni (prvi prolećni dani) za dolazeće.

Da se u njemu osećaju bezbedno i vedro,
da optimizam zrači u vazduhu,
a vazduh čist i svež.

Ljudi prijatni,
životinje pitome i umiljate,
predeo prekrasan.
Mnoštvo kiča od cveća i zelenila,
mnoštvo svega, izobilje
a možda i rečica,
tek da upotpuni sliku.

Šta te onda, umornog i
presamićenog nad hartijom
sprečava da ne kreneš odmah
put te slike što obećava.

VRATA RAJA

Ti, koja uvek pozno kucaš,
ne znaš da na
vratima raja debela je brava
a iza brave nema usamljenih, prognanih,
sakrivenih od kiše, nesrećnih od rođenja
što čekaju, pa skaču na prvi zvuk.

Iza ovih vrata nema nikoga,
pa niko i ne čuje kucanje.

Prostor nevidljivog
određen je i kao sve ograničen,
dakle, suđen samo izabranima.
Sedi na kamen, i on je tu.
Drvo ćuti u šumi.
Pečurku je zaboravila kiša,
žurno se seleći u nove prostore.

Linija koju oko vidi na horizontu,
na kome se, kao po komandi
spajaju nebo i zemlja,
nevidljiva je za golo oko
za golu dušu takođe.

O, patnjo,
tiha i dosadna svakodnevna kišo
preplavi konačno i
neopozivo moje obale,
telo u koje me ćutke smestiše.

I neka to, pred ovim vratima,
bude poslednji dar koji mi daruješ.