STRAH

Šta taj strah je što
odbija se o površine zasićene betonom
o stakla, o naše ispupčene drobove
o disciplinovane redove

Šta taj je strah što nas
taman toliko podstiče
da obavimo predviđeno
a da ne prenaglimo

Mirujmo
seksualnu energiju u električnu
pretvorimo
da osvetlimo mrvicu večnosti
da se fotografišemo

Dosta prazne priče
Oruk kažem
pomerimo stolice udesno
prolaz napravimo

46. MI JE GODINA

46. mi je godina, pitaš me, lukavo, šta jesam,
kako je proteklo, u mali izveštaj da sažmem.
Precizno, čitko, ogoljeno,
i, znao si to, dobijaš tekst o onome što nisam,
kratak, nesrećan, konačan.

A nisam:
nikuda nikad otputovao,
nisam video velike gradove,
istoriju miliona spojenih nesreća,
ni sela na obroncima, tako ugodna navodno,
ni pustinje, naselja pod morem,
niti manastire na vrhu sveta.

Na svetim mestima nisam upoznao Boga,
a davao mi je znake, prikradao se,
nisam, dakle, video ništa,
ni sebe, ni brata, ni tebe.

Sanjao sam, a ništa nisam zapamtio,
ostao u večitom snu, večitom pokušaju.

Ni u kap vode se nisam smanjio
(moguće je, kaže vudu-mag),
obišao potoke, reke, okean,
iz česme kapnuo, pod večitim ledom odahnuo.

Ne znam jesam li i pesmu napisao,
samo sam jednu knjigu i jednu sliku video,
premalo za tvoje prijatelje.

U politiku, u večnom komunizmu, zavirio sam,
vratio se ponižen i gori.

Stao sam u red, ne ropćem, bezbedan sam,
nema pitanja, ne tražim odgovore,
to je ono što mogu.

Nisam čak, to će mi biti najviše zamereno,
ni žilet oprao, pustio mlaku vodu u kadu,
i čvrsto, za početak, stegao levu šaku.