(iz knjige “Sveže tajne bića”; Narodna knjiga – Alfa; Beograd, 2004.)

***

Kiša je blaga dvorana što klizi. Reči
Oluje, prosuti krici, nežnost
Predmeta. Sve je otišlo u neke drage kiše.
Tišina saća, obuzima me, To Lako

Prazno more. Kaplju klaviri
Prečiste svite nežnog. Violine smerno
donose svilu odjeka. Sve je pozna
Jesenja etida o umoru (bleska).

Ruke sputane sjajem zalud me dižu
U Vokale, Šapate blage. Duh je umorna
Posuda svih stanja. Vrag što klizi u nežne

Dane, Noći. dane poljupca i misli
Klavira usnulog ko dete, Trne li šapat beli (pozno granje)?

***

Kiša – (Ta, Pomisao), lice tišine.
Horovi beli, Tamni, Minuše.
Ta Glava mirna, a mlada
Zrela ko ples Stroge Senke,

Radio – usnuli bog tame,
Rasuta tkanja mira, Lahor
Gašenja, Misli prečiste, bele.
Crno zrenje Umora (oblik blagi).

Sve je dano pa i kiše blage
Čuje (kao misao tvoja). Ozbiljne
Sonate što govore (Tobom). Stroga svetlost

Mira. Oštre reči sjaja u poljupcu
Senke i prsta. Misao i misao
Nek spavaju u Belim odjecima Mira.

***

Lagane, crne svite (bez poljupca)
Svile umorne pesme prate me Devo.
Gospe drage od Snivanja
Snene ko tvoji poljupci (Plahi,

Ludi). Tvoja senka nek utrne u
Mir. Nek uminu prsti Mraka
Srebrom blagi. Nek postane Vreme
Tvoje crno telo. Laka put

Poljupca. List kasnog bivanja
(nek magle krenu korakom). Blag, mio
Vetar tvog osmeha Devo. Gospo
Milošte tihe, ubrane ko bilje Visine.

Tamom si posuta Draga. Usnula
Senko, Crno je bistrije Telo. Lice
Prve Misli. Neke su Kiše otišle
Neke su Kiše, otišle…