(Iz zbirke “Godine”; Društvo Istočnik; Beograd, 2006.)

LETNJA ŠKOLA KNJIŽEVNOSTI

Ta kuća,
koja nije kuća,
nego četiri zida bez krova,
u razređenoj šumi,
koje, nagorele, u stvari i nema -
tek noću u njoj zverinje oči i buljine,

blizu mora,
koje se ne vidi,
ne čuje: ako se oglasi jednom godišnje,
kad iz talasa zatutnji besno slovo,
u prevelikoj vodi prevelika voda -
inače po obali ostaju mirna slova
od algi i crne travuljine,

eto tu
poučavam ja devojčicu
čije je srce na mom uhu,
ko je Edip, šta se zbilo na Kolonu,
a nigde tu nema Edipa,
samo neki sjaj u vazduhu:
ne zna se
kako i zašto.

MORNAR KUPUJE OD FRINE NJEN IZNOŠENI HITON

Zar ne vidiš
da sve odlazi,
pa i mi?

Da ne iskupljuje reč,
ni nakovanj
za izradu nakita,
sklon potonuću,
ni duh,
već samo ti!

Jednostavno je razapeti jedra,
upiti u sebe svu noć
koja je prekrila zlatna jutra
i sebe, noć,

moguće je spasiti se
od oseke i od crne plime,
od vetra koji dolazi
i koji ne dolazi,

moguće je naći i kamen
da se urežu mudra slova,
nepotrebna kad minu zlato i dan
mudriji od njih,

ali nemoguće je sačuvati se,
na belom valu što luta
morem.
bez plime
koju raseca i daje
tvoje ti.

TERASA PREMA PUČINI

Nedovoljno je patiti toliko,
potrebno je više.

Kao bademov cvet u februarskom vetru,
kao hrast u rukama groma,
kao mladić sam u februarsku ponoć,
koji ne zna šta sa sobom
i sa njom, prepuklom polugom;

kao dete podrumom uplašeno
i devojka nezagrljena uveče

- preživeti sve to
bez suza
ili sa suzama, svejedno,
izdržati strah, bez podrške,
pometnju reči i jasnih pojmova
koji bi pomogli:
znake i senke poniženja u svemu tome,

i sa neke terase okrenute jugu
pogledati plavu neba
i plavu mora,
ponovo.

POSLE PLJUSKA

Posle pljuska
sunce nestrpljivo, nesuzdržano
(da li nepromišljeno? ili s mudrošću
jakih?)
naglo zaposeda barice, mokre pločnike,
kapi po krošnjama drvoreda…

Vraća se s pravima svetlosti,
odavno ustanovljenim.

Vlaga se seli naviše;
sumaglica.
Titrava, nesigurna.
Ja sam to.