Dragan Jovanović Danilov, ČETIRI PESME
18. maj 2008. | Kategorija: Pesme
(iz “Letopisa Matice srpske”, januar-februar 2005)
GRAĐANIN ORAO
Orla sam mladog zasadio u mom dvorištu
i sad mogu da besedim kako najbolje znam
sa najmoćnijom pticom nebeskom.
I ja sam sanjao kako ova soba leti iznad
moje glave kao ogromna, poludela ptica.
Gledao sam prema nebu, ali žudnja
za svetlošću me je umorila – više ničim
ne ulepšavam varku kojoj služim.
Ipak, moje pozvanje je da hvalim.
Pustiću ja tebe, građanine orle, da se opet
vineš krilima širokim i mirnim, i sa strvinom
u kandžama, kako i priliči, odmoriš se
u vazdušnom moru od sveg zla što postoji.
Jer, ja sam dečak, a ti surovi kralj.
Noje što preživljava smrt svakog od nas.
Let je tvoje jedino oruđe da saopštiš ono
što se, uostalom, ne može lako saopštiti
samo letom.
O MOĆI PREĆUTKIVANJA
O, sve sam pokušao
da me pronađe poruka u boci.
Ti, prelepa, nepoznata ženo
s kojom razmenih tako vrtoglavo spor
pogled dok prolazih Knez Mihailovom
ulicom, jesmo li mi doista jedan hleb
zamešan rukom neke nepoznate svetlosti?
Ti, pokretna mnogolikosti što si bar
na trenutak razvedrila moj pogled na istoriju,
oprosti mi za tako dug pogled, jer oprostiću
i ja tebi – dabome, oboje smo neopozivo u pravu
izgladnelo, malo pseto željno nežnosti -
ne, nisam ja tebe video, ni ti mene videla nisi,
ništa se zapravo nije dogodilo, ovaj svet je
izvorište opakih glasina i zato je najpoštenije
da u poniznosti svako krene svojoj kući.
POSLEDNJI OD ELEGIČARA
Počinjem pesmu tamo gde bi je neki pesnik
možda završio – zaključak je polazna tačka.
Prerano sazreli arheolog, vilin konjic,
ne čini nikakav poseban napor da nas u svojoj
izaslaničkoj misiji uveri da ništa nije teže
od praznine, da je svet čist i da prljavština
ne postoji; vidim ga, pristojnog i temeljnog
u lebdenju nad čitavom evropskom mišlju posle
Grka – kako samo što ne izgubi ravnotežu nad tim
strmoglavim ambisom, poslednji od elegičara?
Neizlečivost je iznova još jednom utemeljena.
Ono što želim je da živi duže od mene.
Kao kurjak uhvaćen u zamci, grizem ranjenu nogu.
Kad bi i mene nosila laka krilca nekog anđela
koga ne umem da imenujem; želja da budem negde
drugde razdražuje me nadnetog nad vlastitom
prazninom koju prva jutarnja svetlost ne tumači,
već je samo čini vidljivom.
MOJE GNEZDO
Ko poznaje ovaj blistavi mir, taj je zasigurno
upućen u ozbiljan filozofski jezik prvih
radosti deteta; ovde dolazim kada želim da budem
sam; u mrzlo jutro nabasao sam na milu vodenu
buku; vetar je blago hujio kroz jele, stresao sa
zimzelena suv sneg, spremao se da podigne optužbe.
Svetlucahu preko rubova kamenja krhke kaskade,
a kad bi pastrmka blesnula u plićaku i moje bi
telo zadrhtalo kao životinja pogođena strelom.
Kako mi je samo bliska ta neuhvatljiva devojčura
iz svetlucavih matica; jednako kao i nemi svet
pod ledom što se, u slepom lebdenju, još nije
rasplamsao u život; i kako mi bejahu odvratni
debeli, masni pacovi što istrčavali su iz vrbaka
i naplavljenog drvlja; nije da nisam pomislio,
ljigave beštije, da li Tvorac peva i u vašem obliku?
Ono što sada želim je da napustite ovu peščanu
dragu gde voda uvlači svoje slatke jezike
u pukotine stena, tiho, bez šuma;
bliska mi je ta mirna radost, nalik dahu deteta.
Došao sam ovamo kraj šljunkovite obale, da uz legla
malih ptica i grane utonule u mulj ćutim kao u
negdašnjem okrilju; da objavim svetu -
sad više ništa ne želim i zato sam smiren.
Što, bar, opis moj ne ostavi
u toj pesmi o vapaju za nežnošću?
Ili, bar, da si klimnuo glavom
i okom namignuo na mene
dok si je pisao,
ja bih to u strofama nazrela.
Trista i tri sam pisma u vetar bacila,
na tvoju adresu adresovana.
Na hiljade sam zamandaljenih vratnica
nasrtala da ti predam pozdrav
od mene poslat.
Što, bar, put ne otvori
da do tebe dodjem,
makar i posrćući;
jer, evo, skoro će ponoć
i utekla sam, nadam se,
od samoće, bar, malo -
po ko zna koji put se vrativši
tvojim pesmama kao spasu.
toliko strasti ,zudnje odavno nisam procitao u jednoj pesmi ali strasti koja je satkana od pahuljica belih , od daha noci koja muci telo, strasti koja kao jedro zatreperi pri najmanjem dodiru vetra…
da,da violeta!to je moj pozdrav Tebi.
Čitam i mislim: kako bi bilo
da se osvetimo sudbini
koja nas nije spojila.
Ne grubošću i oštrinom,
već nežno da potražimo bolju…
Тишина је вечерас лековита Додирује ме
Згуснутом тамом у предаху између два сна Тражи равнотежу
У даху Спретнија од паука тка мрежу посуту пепелом
Упаљеног песка Изцртане линије на штафелају гутају
Белину којом су обешене На поду издише кандило
Задушнице овде трају вековима Сечем таму поморанџе
Замириса мрачним простором просутим женским шармом
Изненадни пљусак је померање тежишта тишине Посета
У мокрим капутима Непријатност што силази нага низ
Прозоре Ах да и сто постављен за двоје на тераси
Над савском круном Погледом гутам слутно Земун-поље
Пригушене крике потопљених кукурузишта Шарани у чашама
За вино имају твоје лице док душу изгубљеног света натапа
Киша Влажни образи зидова распетих кућа на твојим
Ребрима у бескрајном воденом кругу су живи траг Печат
Љубав ходочасника којом пропознајемо варку Виолета
Ne mogu s tvojim stihovima
da se nadmećem, pesniče,
ako si nadmetanje započeo,
jer iza tebe stoje haremi lepih žena
i kamarile namrštenih izdavača,
a mene su u skitničku samoću prognali
nepostojeći nametljivci
što misle da sam iluzija.
Al’ napisala sam lepu priču,
priču – radodajku.
Dajem je svakom muškarcu
da radi s njom šta hoće.
Da u nju upliće svoje prste pune žudnje,
da po njoj prebira kojim god hoće organom.
Da je moli za ljubav, da joj ljubav daje,
ili je grubo tera na perverzije.
Toliko je podatna i bludna,
pohotna, čežnjiva i slatka –
onakva kakva bih ja žena htela da budem,
samo da sam toliko lepa.
Безазлена моја љубичаста тајно
Не тражим лица лепих жена
Не градим хареме ни куле у зраку
Тражим очи које тишином светле у мраку
Да ли ми то можеш дати
Дишем Твојим дахом витка јегуљо
Људским мирисом исплетам достојанство
Обманула те лепота обрис блиставог лица
Љубљена разговараш ли ноћу са безименим птицама
Да ли Твоје брадавице барке када крену
Сувим таласом руше посустале руке
Жено од песка подигни облаке са дрвећа
Хоћу да одем са чела умрлог света
Мој вранац у покори Твој завежљај чека
Djavo li si, il’ andjeo?
Što rekla moja baba.
Jedno si tačno pogodio:
zaljubim se u princa,
a od mog poljupca
on postane žaba.
Mislim da u meni struji
krv nesrećne Kirke, sinje:
svaki muškarac,
koji mi telom prohuji,
postane zver još gora od svinje.
Eto, čoveče mladi,
istinu ti rekoh o sebi,
a ti razmisli da li ti
ta bala mojih rita treba
da njome opteretiš svog konja
i digneš se do neba.
Попнеш ли се на мог вранца
Чаробнице блудна
Нећеш силазити без усуда
Прадревни крик са Твојих усана
Тражиће самилост младе звери
На рубу хоризонта без ламента
Сагореће ластавица узвинута
Са огњем у утроби
Komšija moj,
zar me poznati ne umeš?
Već godinama živimo
u istoj kući
i znam dobro da nemaš
konja zvanog zver
(ako ne računamo automobil
kome ne znam ime),
samo hoćeš da me uplašiš da bežim…
A i ovaj pesnički domaćin
već je počeo mrko da me gleda,
rukom mi neprimetno maše
da se čistim iz njegovog gnezda
jer mu remetim tišinu.
комшинице чедна
Кирко несрећна
дал си она што се ноћу
око штала шуња
никаква јахачица
већ причалица домаћинова…
(Izgleda, istina je cela,
da ovaj za poznanstva ne haje…)
Dakle, da predjem sa reči na dela:
(drugo mi i nije ostalo)
Po stanu se onom krećem,
ako suvozemnim putem ideš,
na spratu trećem,
vrata desno.
Otvoriće ti se
ako kucati umeš.
А ја хтео Твојим дахом да дишем…
Ne nestani sa nestvarne ove pučine,
ne idi sad kad pogled je u tebe uprla žena,
da se ruke ne bi uzalud pružale do tvoje sene
tamo gde si zauzeo deo prostora i vremena…
Учинило ми се да се отварају поре Неба
Тамо где се завршавају делови простора и времена
На дохвату руке горела је дебела усна мора
Вара ме светлост Одблесак Сена моја и жена
Танка линија бора Мирише смола
Пелин Отварам врели камен срце Земљи
Узвитлани крик галеба вуче ме дубини
Виолето у Теби је сва моја бол која ме греје
Već izvesno vreme
pominjem randevu…
Da l’ ne shvata
ili sam se obrela u parku,
pa, ispred spomenika,
meni, nepoznatog pesnika,
liru svoju silujem
da stihove klepa?
Treba li ti radnik
gradskog zelenila, kaži,
il’ žena, što dragog traži?
Кирко о моћна жено и крст Те племенити заборавио
Видим острво пусто и ми на њему голи
Знам да си влажна и блага као киша
У раздељк љубим звучну лиру Твоју
Длановима грејем Пољупцима врелим створи
Од неугледног жапца принца на белом коњу
Noćas sam u «društvu dobrom»
o tebi pričala
i stihove tvoje
recitovala glasno…
Da li da oprost
zbog toga tražim,
il’ poljupcu da se nadam,
strasno?
Да ли да те тражим у слици Климта
Где сплет удова љубавника прекрива боје страст
Силазим у корен Твог расутог цвета упупољена
Сећам се само Твога тела носили су те нагу
Премазану маслиновим уљем ка жртвенику
А ја сам знао да опстаје још један део живота
Јединствен Претеча свег бола обасјан сунцем
Којег наговести Исус Назарићанин питајући се
Да ли би љубила мој глас као што си волела
Моје исписане речи Одасувуд чула се песма
Славио се Твој долазак или мој силазак
Mada kao šofer psujem,
šekspirovske snove
budna kujem.
Preterao si dibidus
sa religioznim slikama,
za moj ukus.
Daj nešto na naučnoj bazi
da bi moja misao
mogla da se ufazi.
Šteta da ovaj sajt napuštamo
kad smo tako lepo počeli
da ga razvijamo.
Шта је краљице од морске пене
Не волим стране речи нервозу нити нестрпљење
Поштујем ћутњу као избор слободе
Кажи шта хоћеш песме или мене
Kako da te nadjem
ako ne po tragu
što ga pesmom
ostavljaš u meni?
Сваки дан је наш ако ме у траговима носиш
Сунце везе осмехе који поклањамо
Другим људима са надом да се
Једног дана наше руке сударе
Пре него нам тишина уђе у очи
Znam kako nastaje pesma,
kako priča, kako ljubav…
ali ne znam može li naš susret,
rukovanjem dobrodošlice,
da spoji tvoj i moj svet.
Када све знаш шта онда чекаш
Čekam, bre, princa,
zar ne vidiš?
Да ли ћу моћи да скинем руку са Твог лица
Да видиш принца на белом коњу
Крећемо се ивицама неизговорених речи
Жедни понора отварамо уста
Узнемирена шеташ длановима светла
Ослушкујеш
Чекаш
Копита што тутње сводовима од песка
Živimo slične živote teoretski
a razlike su nam neoborive.
Tražim mudru reč duboku
da ti izgladi čelo
za dodir mojih dlanova od svetla.
Ловац претрчава преко божанског обронка
Уображени понос оре целом дубином шуме
Буди ми поздрављена кожо благословене жене
Дубоке мудре речи траже дубоко и мудро орање
A ljubav
Mudra reč i duboka
Kad usne usne dodirnu
Ljubav se iz poljupca rodi
Каравани прстију силазе низ кичму
Гори упаљено бездно Раж зрела мирише
Хиљаде пољубаца низ колена
На обалама од срама спаљују лице
Удара велика казаљка пред златно потонуће
O, žabo strašna,
iz te bare izlazi!
Na izvor čisti idi,
operi se i obriši temeljno!
Princeza neće da te ljubi
ako ti muljavi tandrču zubi.
Прљавице прљава
Крекетушо бубуљичава
У мислима злобна
Љубави недостојна
Зар да нечистим устима љубиш
Принца не белом коњу
Прљавице прљава
Крекетушо бубуљичава
У мислима злобна
Љубави недостојна
Зар да нечистим устима љубиш
Принца на белом коњу
Ha, ha! Ovaj aligator
je počeo da me zasmejava.
Da li je samo dobar imitator
ili to neki princ iz njega provejava?
Чувај се ноћу воде и у сумрак и у рану зору
Твој крезуби смех што низ воду плови
Растераће са појила шеву врапца и козу
Долину испунити отровом живим кореном
Ох недостојна језиви кикот из Твојих устију
Као демон цвили под мојом ногом
I smeh i suza iz mene se proli
Puna su mu usta nečistih stihova
Ako je žedan da ga neko voli
Ovo piće uze ispod kog li krova
Танка си танка преваро моја витка
У речима и у градњи стиха
У поздраву буди бар чаробница Кирка
Химеро пожели ми мирно море и добар ветар…
Violeta 2. mart 2010. 20:55 :
Što svi za Kirkom odmah izgubite glavu
a niko moju lepu priču da primeti
oj, pesnici……………
Ниси имала храбрости
Да у напону гласа искорачиш
Да пружиш руку испруженој
У Теби чучи погана жена
Коју не видиш
Pogan je u pogledu tvom
a ne u onome koga gledaš
zar te nisu naučili dosad
lepota je u očima posmatrača
No, da završimo priču ovu jalovu:
reci mi da li te straight zovu?
Рекао сам Ти да не волим
Туђе речи нервозу нестрпљење
Не не гледам Те јединствена
Читам само Твоје песме
У њима ми казујеш
Све што је заборавило време
Све што се догађа је као кругови
У води Гоњени слободом теже средишту
Ослободи моје очи ланена
Живим у самоћи јалових стихова
Не буди тужна чаробнице моја мила
Пут је као бекство љубавним нитима везено
Већ дрхти под руком ветра разапето једро
Чујеш ли како из дубине звечи копље тешко
Чујеш ли гласове са оне стране света
Нестрпљиве су сене палих хероја
Верних мојих ратника
Raduj se sveta grano…
koja je procvetala misleno!
Raduj se drvo plodovito,
kome list ne otpada!
Шума се рађа у мојим очима од земље
Црни храст пробија теме моје радости
Гране ударају у манастирско звоно
Нарасло од млека звезда зрелог камења
Напуштам те да бих Ти се изнова вратио
Попут корена сједињен с Тобом
Завичајном водом опран силазим у сећања огањ
Не могу да те волим иако си прогутала
Сву моју таму и црно моје семе
Udvaram ti se rečima od zlata.
Prstima, za klavir stvorenim,
milujem ti vrata.
Šapćem o čežnji za tobom,
tvoju zaspalu strast da probudim.
Pogledom, očaranim tvojom lepotom,
zovem da vidiš čemu žudim.
Зауставићемо се на обали у смоли голобрадих чемпреса
Одавно Ти дугујем реч Љубав али можда ме страх притиска
Као камен као високи зид у судару са рукама мрака
Блисташ као чисти дан пахуљице сјајна Рукама од злата
Сипаш светлост У мом грлу шкрипи песак шкољка неубрана
Твоје груди бибају се као пупољци лимунова Можда умирем
У грчу искона док љубим Твоју змију ухваћену длановима
Kupim tvoje reči
kao šljive sazrele pod granama
nabreklim od roda
Sipam ih u sudove svog uma
i tamo prebiram po njima
tražeći onu pravu
onu koju te strah tera
da kriješ i zavlačiš u tamu
isposničkog trajanja
sve dok ne usahne bez dodira
ili joj svetlost ne utrne od čekanja
И док дрхтим и бије ме хладан ветар са реке
Из мојих ушију папрат и сува трска
Лижу зној речи у којима се рађаш Непозната
Твоје руке невиније од светлости
Сакупљају плодове са узрелих грана
И дуго тако светлиш у мраку под мојим
Шљивама где горак хлеб ломим
dosta patetisanja i banalizama ispod ovih divnih pjesama, diletanti…
apotropeione, Ах сурови човјече без осјећаја
Зашто нам крила ломиш
Зашто нам пјесме давиш
Зар не видиш да имамо што
Једном другом рећи
Због нас и постоје коментари…
ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ
Виолета Виолета
Маслачку мој
Плима језика
Носи ме преко граница
Неизговорених речи
Овде је мртвац проговорио
Чујеш ли како његов смрад одјекује
Не мораш да плачеш
Тетива која је у Теби разапета
Јесте јаук који раздире подмуклост
Zvala sam te da promeniš sobu
ali ti nemaš sluha za moje reči
Izvadi iz ušiju te trske i šišarke
oslušni šapate moje ljubavne
uzvrati na njih
ne kao odjek
već kao čovek
što ljubav ume da proizvede
u fabrici svoje duše
ili prestani da lažeš
već jednom
Светлоснице моја
Није то лаж него Љубав из мене поје
Цео сам се свео само на Твој одјек
Плави одсјај душе
Хоћу да ме чујеш јер пут којим ходим
Нема повратка
Чокоти винове лозе
Нису препрека моме гласу
Пуним грлом урањам
Кроз пустињску капију
Ноктима ријем лице
Осликаних зидова
Покажи ми лестве које воде
До Твог устрепталог корена
Jedna
me misao
ovih dana saleće
svetla misao – od onih
što sve znaju, bez kucanja
što sva vrata otvaraju – O poeziji
i njenom smislu, o pesmi što širi grane
da bi u hladu njene krošnje seo i dočekao
nekog ko sa istog drveta iste plodove kao ti bere.
Препознајем те на Ушћу
Када сам угледао Твоје светлосне дланове
Стојиш под разгранатим стаблом
Са којег додирнути његовим челом убирамо плодове
Прстима месила глину Порађале се
Фигурине из зачараног круга Лепенског Вира и Винче
Показујеш ми облутак Риболику мајку
Представља врхунац говориш једног времена
ПраПочетак јер смо сви изашли из воде
Где су Теракота Ратници шалим се
На крају путовања с друге стране зида
Одмарају уморне кости после боја у реинкарнацији сећања
Прилазиш и нежно ме љубиш у уво
Плануше шишарке сува трска папрат
Лептирице моја бела за тренутак зауставимо
Казаљке на сату Задржимо у сећању
Април у Београду као неко давно прошло доба
Не ради се о болести речи
Понајмање о замору или тромости слова
Одлазим на двомесечно путовање
И плашим се да нећу имати услова да Ти одговорим
Када се вратим јављам се песмом
Чекам Те под разгранатим стаблом
Уколико се не јавим
Цветићу најмириснији на свету
Знај да сам умро
Твој Бодин
Srećan ti put, šaljivdžijo!
Ako nisi oženjen, oženi se
i radjaj decu da naslede tvoju lepotu.
A ako jesi i već si se u deci obnovio,
neka ti osmeh u njima uvek
bude osmeh sreće.
Cvetaju ljubičice,
miriše proleće.
Šta više treba pesniku
da nikad ne ućuti,
na radost njegovih sledbenika?