Iz knjige KVART; edicija Povelja; NB “Stefan Prvovenčani”; Kraljevo, 2005.

Po meri

Ulice mogu biti mirne, drveće
sablasno, večeras, kao da će se nešto
desiti. Mogla bi stepenicama, greškom,
umesto mene sići ti, jer hodnikom
struji potok i planina je, večeras,
lift ne radi, ćuti zgrada. I izaći, tako,
napolje, umesto mene, ti
koja si ja, koji sam ostao u stanu,
večeras, a nisam, i upravo prolazim
kraj srednjeg ulaza, gde se s trećeg
sprata odjednom raseje muzika,
glasovi, smeh, draga lica, da ozvuče
ovu dolinu za stanovanje, odnesu
nas oboje tamo gde nikada
nismo bili, a već smo stigli i
otvaramo kofere, odevamo lakša
odela, tanja, po meri tog
i tog podneblja.

To malo

I kad prođe oluja, sve je na svom
mestu, zečevi na televiziji, vukovi,
neki severni predeli, bele životinje,
ništa drugo, pivo na stolu
za kojim pišem. To je sva priroda,
ti i to malo, što stigne dovde, u ovu sobu,
u ovu glavu. Napolju stvarnost promiče
lagano, rekao bih ubrzano, do iščeznuća,
i trenutak jede trenutak, automobili
prolaze, ali kao da stoje. Kad
izađem napolje, bude bolje, devojka
na trotoaru, ubledela
i zapanjena, ne primećuje ništa
oko sebe, njene su oči srca
u kojima pulsira ovaj ćošak
sveta, gde i ja
nalazim svoje mesto.

Zrnce svetla

Sve završeno, sve gotovo,
na pravcu puta što prolazi
kroz poznati prizor, predgrađe,
naselje ružnih višespratnica
i sklepanih prodavnica. Poneki
restoran, s baštom i krošnjom lipe
u sredini, uskraćenim pokretima ljudi,
što pričaju. Slanik i čačkalice.
Završeno i gotovo, baš ovde, na izlasku,
na kapijama grada, gde bi, zapravo,
sve tek trebalo da počne,
u susret oblaku, šumi,
zelenim poljima
išaranim oživelim prugama,
brzim automobilima što vode daleko,
a ne znam gde, u stepu, pustinju,
sibir neki.

I zaustavljeno, kao na trenutnom
snimku, da fiksira nijansu, koncentrisanu
rasejanost što se tako fino ledi i izoštrava,
iz koje se i ja, u kolima, polako iskradam,
dok ne postanem ništa, zrnce svetla
na razvijenoj fotografiji.

Nadomak

Mislio sam, moglo je i
drugačije biti, ravnica što se
predveče povlačila u tamu, zatvoreni
lokali, vrtovi što su postajali
neprobojni zid od hladnoće
i ćutali, jer gosti
već spavaju u svojim krevetima,
zacementirani. Mislio sam
iglica bora, upamćena i zaustavljena
na vetru, mogla bi biti dovoljna
za jedan boravak, za
jedno ovakvo doba, iglica bora
ili trun zemlje,
kamenčić zapao u cipelu. Vreme
se u beskraj otezalo, u preletu ptica,
pucketanju grana, u smeni
hotelskih obroka, i nije bilo lako
ostaviti sve i početi
ispočetka, otići u život koji
je svakako čekao negde, na nekoj
obali, ne tako daleko,
možda baš nadomak vazduha
koji smo skupa udisali.