ЗЛАТОКОСА

Месец побеже пред кукуриком,
као прапорци, лавежи ми закачише пету.
Узнемирио сам косом мирис магнолија
док сумњиво и лако корачам кроз башту.
Али не диже се ноћ
и зрикавци моје кораке скривају свирком.
Сенке су мој плашт.

Златокоса, Златокоса,
пусти низ прозор своју златну косу…

Не устручавам се пред пролећем
да газим опале трешње.
Та крв и ја, бестелесно, плутамо ка теби.
Запалио сам вечерас све, чујеш ли?
Заклетве и помиловања, клетве и надања…
Усахле су речи на језику
пред заветом мајчиног млека.
Нека ти је просто – заплакаше старци,
па ми зашкрипи праг последњи пут.
К’о крвник се искрадох.

Златокоса, Златокоса,
пусти низ прозор своју златну косу…

Чекаш, мирна, на масној месечини
и њушиш ваздух, к’о у лову.
Кад зањише лист, ил’ препукне травка
трне ти лице, модро, испод мрака.
Али не стружи, животе, ноктима у дрво.
Не гравирај епитафе грозне.
Твоји би ме, знам, раставили с главом
само да их нико не окриви за то.
Али види, још јашем, сав слутан и црн
за златом у тој твојој коси.

Златокоса, Златокоса,
пусти низ прозор своју златну косу…

Спустићемо се до месечеве реке
где бег чекају уходе и дуси,
држаћу те уснулу, са прстима у блату
којим би приобаље да нас осујети.
Али не бој се ништа, мирно спавај.
Слобода ће нам стиснути руку
на другој обали, ја знам то
јер овај скелеџија је мој брат.

Златокоса, Златокоса,
пусти низ прозор своју златну косу…

Куге ће нас појести, животе.
И гробљанска нас звона позвати,
ако ово мало нашег срца
као прах праху вратимо.
Да не оћуте обећања са балкона
која си просула везујући косу.
Твој сам лутак што чупа алеје,
што мисли да бетонским оградама
поразбија сиве зубе.
Веруј ми и не плачи, то није ветар.
То стабла уздишу за нама
вечерас, на нашу годишњицу
коју је трњем оковала бајка.

Златокоса, Златокоса…

ДУХ МРТВИХ БДИ

Чекали сте ме ви
у пољу, у рату, у књизи
да се родим из хлеба
са асфалта и са ливада зелених
чекали у сиротињи, у бризи
у страху са очима што остају без неба
да се не родим неписмен и тих

Загледани у крш и стене
у тајанствено море, златне равнице
земљани преци, оловни дедови
стакленообразни мужеви и жене
дочекивали госте и њихове птице
ал’ вам не открише пророчански редови
да сте оседели чекајући – мене

И родио вам се песмопојац
са огњем што живи сред грла
сав несит мада скроман и фин
а пут га не наведе на новац
већ се о перо саплео ваш син
живећи у вековима сте чекали
словотворца, да не бисте нестали

И ја видим моје трудне мајке…
и цедим чело у посуде жучи…
и плетем неке мртве бајке…
док ми тајне отварају кључеви…

ЗЛОЧИН

Остаје у крви, заувек
Злочин
неучињен, али непомилован
и у блудном комадању
себе самог
он види, све види
Ја тајно куцам на врата
и увек ми отвори мрак
у коме видим себе раскомаданог
и стаклени, укочени поглед
– Извините, погрешио сам –
за мном се залупе врата
Настављам

Над градом пролете
неки безумни створови
У крилима зло, у канџама
спас… Један од њих носи и мој
Зашто нису довољни снови
за кајање?
оно увек долази на јави
оно увек кљуца кљуновима
оно увек оставља ожиљке

Неизбрисиво памтим ствари
све, и које се нису догодиле
и док чекам воз
или тражим прошлост у старим новинама
излизани ђонови памте
плочнике, улице, градове
они све памте
а не морају
Само су црно уоквирене хартије
довољне за плач
који једном, знам то, престане
И онда мир…
уз дуге обале…
уз птице празних канџи…
где све почиње на површини мора
и бескрајно лута
за залазећим сунцем
У задњем џепу држим лист
на коме пишем речи
које не смем да заборавим
Јер немам више ништа
да понудим, осим
горке излизаности
и узалудног чекања
на црно уоквирене хартије
кад, пуних уста, заспим
на некој од клупа у парку

СТРАХ

Нисам последњи
иако сам црв,
или обрнуто,
иако сам попут распетих
ноге ти љубио.

Негде су нам се
крстови упутили,
или обрнуто,
без жеље да будем
романтичар,
само прљав и стар.

Ничег се не бојим,
ни што је земљи
ни што је сунцу окренуто,
сем да ћу из
твога грла чути
име овог црва
у тишини остављено.

ШОЉИЦА КАФЕ

Црвено зрно се губи за хоризонтом,
гледам твоје лице,
на површини црне, течне масе
а изнад њега се разиграле птице
које ће улетети у мене силом.

Како да ти кажем,
како да стигнем довољно брзо
да од дасака из ограде направим мост,
да стену ћутања пресечем ножем?
Како да ти кажем?

Како сабити сва моја
чулна сагрешења,разградити пламен
до атома који ме објашњавају
- да си много више од хтења -
пре него се испије црна боја?

Како ставити себе
на тас и љубити се са равнотежом,
украсти чуване скрипте врло
миришљавом мрежом
а да ти кафа не залута у грло?

Та стаклена поподневна прича
сад је масна месечина
над површином воде;
одсутно тражимо да нас воде
у растанак после црног пића.

Улице упериле пушке у тело,
мрзе ме сопствени кораци
јер сам трагач (а не нађох врело)
кога су мирисне кафе облаци
испустили самог у сан.

* * *

Све ће се решити сутра,
величаш непознанице са истока;
емпате су међусобно браћа
уклета неизмерним разумевањем;
клечиш са њима на молитви
у ризи протканој кривицом;
песникова Лаура у самртном грчу
на поду лежи, даје ти круну
а лице и косу ти твори у нове мотиве.

Сакрална уља на платну
анатемисана руком уметника
враћају мрачну магију слике
разуму естетике иза твог ока;
широко грлећи смрт,
елементарну мајку будућности,
научила си песму безбриге
а остала девојчица без тела.

ПЕРЈЕ

Ми смо перје
Синови будућег лета
Бели трагови у костима живота

Само на даху
Преосетљиви за сунце
Струји нам ваздух низ леђа

Два спојена, извијена лука
од угљеника
и већ папиром залепрша птица

Плутамо нежни, бестелесни
од прве светлости
до прве тмине
Најчешће не остаје много
осим перја међу мрвицама хлеба,
згужваног цртежа
и великог можда…