Iz zbirke “Sobe”; Prva knjiga Matice srpske; Novi Sad, 2005.

KOLEVKA

U ovoj sobi je davno
Umrlo jedno dete.
Uspavljujem pticu koja mi donosi glasove
o tome.
Tako paperjasta ona bi, čini mi se,
umrla od predugog sna.
Zato neprestano peva.
Ali se u zbivanjima unutar tela,
Osim proticanja krvi,
U srcu rađaju misli,
U stomaku nova deca,
iako ne može niko vanjski
da mi kaže
da je moguće ponovo roditi
to dete,
niti da je moguće da izađem iz te sobe
ako promenim ulicu.
Grci jesu ostavljali gradove
I preseljavali ih,
I ti gradovi su bivali isti od pre
Ali ujutru
Na nitima svetlosti
Vise prokletstva
Vradžbine i profetizmi,
Umišljeni sunovrati,
Pesma koja je budila nekoga
Sada je umukla
I saga o Heladi
Mrtav je molitvenik

ČAS STAROSLOVENSKOG

Naši sati su ovde
bludni rečitativi.
Mansardski pogled na svet
— što bliže vrhu
to bliži smrti.

Znaš da sam uvek volela
visoke zgrade
sa intimnim potkrovljima
i udobnim ležajem.
Ne da bih živela tu,
življenje tu se ne isplati,
već da bismo povremeno
vodili ljubav iznad svih stvari odispod.
Dobrovanja i generozno ljubakanje
među smrzlim ribizlama,
pod četiri jorgana te tešim,
sačekao te je loš program,
loš sadržaj,
ja sam ti najpotrebnija,
ja sam tvoj fiziološki podmirivač
jer osim mene pod jorganima nema ničeg
drugog.

Svetlost je
kao neumitna egzistencijalna varka od
koje zavisimo ti i ja.

Veče se spusti sasvim slučajno,
omakne nam se,
spokojni smo sve dok nam se
embrioni ne omiču.

Obućićemo svečanu odeždu smrti jednom
i otputovati daleko
rekavši da idemo na novogodišnju zabavu,
usred leta.

LITERATE

Časovi ne prolaze bespredmetni.
Horizont vremena se ne potire.
Nova skrama novina klija.
Kuda ćeš ti mrtvi duhovniče?
Pošao si na obed, na čas, molitvu,
zaboravio rukavice, plajvaz, zaboravio svest,
nikada se nisi vratio.
Cor delendum est.
Ako za uzorak vrste
mesečevih mena,
sunovrata koji liče na peh,
fosil i mumificirana lica
ne služe na čast,
niko ne haje za bezdušnim.
Razgrnućemo grane suncu,
duge kao opruge za skokove unazad,
prijateljice koje kose vatrene vlati i vene
raznosiće dobre vesti
o propasti.
Svetina, plebejci onog što im je dato
na kašičicu, ili na tacnu, svejedno,
praskozornim zvukom oglašavaju svoju pobedu,
nemi u grlo i u ruke,
ne poštuju magiju kao talenat,
ne pokazuju lice empatičnima,
delaju u krugu noći koja nije ništa drugo
do dan oduzetih nogu i usana.
Cor delendum est.
U njemu slažu se drva za potpalu
kao kada se usaglašavaju srodnici.
U njemu su svi amnezičari.
Kuda si pošao, tamo je nedopušten hod
tamo se lebdi.
Ti kažeš da napolju oblačje
pomućenih voda i jaganjcima i vukovima
diktira tempo rasta bilja
i uginuća crva.
Iskustvo epigona,
bol roditeljki.
Cor delendum est.