iz “Koraka” 1-2/2005.

ZLATIBOR, ČETIRI POPODNE

Pretvoren u čigru vetrova
na kamenoj lavljoj glavi,
misli su lake kao pokreti
paraglajdera iznad Čigote,
bez zlokobnog ćuka, divljih pasa,
brvnare na padinama – kockice
koje su našle pravo mesto,
oblaci su zadimljeni uštipci
na lapis-lazuli poslužavniku,
samo za njega, kao zemlja pod njim,
boje i mirisa klobuka mlečnica
ispečenih na čađavoj plotni,
pomešanog sa borovom smolom,
posutih samo solju i brigom,
tamo gde se nežne godine
skrivaju pod patinom i zlatom
krova jedinog dvorca za koji je znao.

POD NEBOM I ZVONIMA

Za Luciju

Osećaj da ti pripadam do tamne dubine
koju si otkrila jednim pokretom kažiprsta,
osećaj da sam ti stao na vrh jagodice
i da sam slovo koje prvo udariš
nije najbolje što imam,
ponekad se čini da je ono najgore,
moj lični bušido
koji kršim svakom sledećom pomišlju
i svaka odmaštana prevara
tako je snažna da boli i tutnji
u mojoj glavi kao obredni bubanj
koji doziva na svetkovinu samouništenja,
osećaj da ću zaspati
odgurnuvši tvoju ruku,
iskrzanu, prašnjavu,staru krpu za prozore
i ogrnut sobom, golim stopalima
krenuti u prazan prostor, bez krika
koji ledi krv da bih više cenio njenu toplinu,
osećaj oca vanbračnog deteta
koje podiže kao svoje iako on “nije taj”,
izbacivanje mraka šlemom iz spavaone,
hvatanje kosmosa naprstkom,
konac za jednorogov vrat,
negve i verenički prstenovi za duhove,
sve te divne lude stvari su osećaj
mog kratkog muka dok gledam negde
preko tvojih nožnih prstiju
i odbrojavam vreme za odlazak
do sledećeg susreta i sledećeg odlaska
ponovo i ponovo, kao da je sve danas
i kao da ćemo se videti sutra
u sobi, pod cevastim zvonima
i nebom koje nas neće više lagati.

PETLJAVINA

Upao sam u sopstvenu pesmu
iz koje ne mogu da se ispetljam,
niti to želim, gladan aplauza
mlakog kao skorena supa
pomešana sa jučerašnjom kišnicom,
pohvale onih koje prezirem
i nagrada koje sakupljaju prašinu
bolje nego “gadžeti” iz tele-šopova,
izvrćem džepove-ni obola!
and the motherAPTALing saga contiues:
opravdanja nema, čak ni u vidu
proključale kafe u musavoj džezvi,
bežim od naslova, ne pričam
sam sa sobom u strahu od disleksije,
tu su ključ napravljen za pogrešnu bravu
i skiptar dvorske lude,
tu je pravda koja “ide kao alva” ovih dana
koji mirišu na preranu jesen
i ponoćne razgovore sa nepoznatim

ATLANTIS

Ne tražite Atlantidu iza Heraklovih Stubova,
u “Bermudskom trouglu” ili kod Martinika,
ni na obalama Namibije niti na Kopakabani,
neće more naprasno iznedriti sidra majke sveta,
ne prizivajte je svima znanim helenskim spisima
ni islandskim sagama mračnim kao grotlo vulkana,
vitke brodove sa oslikanim jedrima i zlatne dvore,
svi ste rođeni s plačem i kraterom na stomaku
tamo gde je nekad ležala vaša praroditeljka
i kad vam se drhtave porodične loze zamrse
nepovratno, tamo negde posle trećeg kolena,
i na Božić poželite mir ljudima dobre volje
i za tren svi smo braća, rasejana deca Atlantide
preklinjem vas, izustite još jednu želju jer
ljudima nikad nije dosta želja i nevolja:
pomolite se da ne bude pronađena, pustite je,
tu od davnina umornu kornjaču posutu loparima:
dok traje njen san, dubok kao pesma kitova
postoji i nada da je nekad svaki dan bio Božić.